Željka Avrić je punih 28 godina pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova. Prvih petnaest godina provela je u policijskom školstvu, u tadašnjoj Srednjoj školi unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici. Od 2005. godine pa do danas, obavlja poslove portparola u Policijskoj upravi u Sremskoj Mitrovici.

Rekli biste, ništa neobično.

Ono što životnu i radnu biografiju Željke Avrić čini drugačijom jeste činjenica da je Željka  i - pesnikinja. Književni kritičari i urednici časopisa za književnost, umetnost i kulturu u kojima se često mogu pročitati njeni prilozi, kažu - veoma dobra. Pet objavljenih zbirki pesama, članstvo u oba književna udruženja -  Društvu književnika Vojvodine i Udruženju književnika Srbije, mnogobrojne književne večeri i poetski nastupi... Ima li još nešto? Ima!

Rukopis njene  šeste zbirke pesama nalazi se već u izdavačkoj kući "Prometej" iz Novog Sada, koja je inače objavila Željkine poslednje tri knjige.

Kako je nastao, ovaj naizgled, nemogući spoj - policija i poezija, pitali smo Željku.

- Pišem oduvek, od školskih dana. "Krivac" da se orijentišem na poeziju je moj ujak, koji mi je još dok sam bila dete "upoznao" sa Jesenjinom. Taj prvi susret sa najvećim od svih liričara, uticao je na moje opredeljenje da pišem poeziju. Neko ozbiljnije bavljenje poezijom počelo je u zrelijim godinama, kada sam 2001. i 2004. godine objavila zbirke pesama "Portret" i "Zvezdarnica". Sledi pauza, najviše zbog prelaska na nove dužnosti i novi posao. Od 2013. godine izlaze zbirke pesama "Marginalije", "Vremenik" i "Jesam" i od tada, ne prestajem da pišem.

Željka kaže da poezija „leži“ njenom poetskom temperamentu, strasti da stalno istražuje dubine maternjeg jezika, čuva od zaborava naše stare, arhaične reči i stvara nove.

- Poezija ide uvek u središte stvari, pravo u centar. Odgovara mi taj zgusnut i zbijen izraz koji zahteva „da mislima bude široko a jeziku tesno“ , kako kaže Anton Pavlovič Čehov. Pišem i rimovanu poeziju i u slobodnom stihu, u obe izgovorne varijante srpskog jezika - ekavskoj i ijekavskoj, jer imam dva zavičaja! Često u muškom rodu, iz vizure dečaka, starca, zaljubljenog muškarca. Volim to igranje uloga, želim da znam kako je kad se staviš u tuđu kožu i pokušaš da dokučiš šta neko drugi misli, oseća, želi, o čemu razmišlja, šta ga muči... Od književnih formi najdraži mi je sonet jer je najzahtevniji ali u isto vreme i najlepši! Sve što vredi, traži i truda...

Sa celokupnim stažom u Ministarstvu unutrašnjih poslova, po zanimanju profesor književnosti, po vokaciji izgleda, pesnik, Željka je nepopravljivo vezana i za policiju i  poeziju. Na pitanje kako od posla i porodičnih obaveza pošto je i supruga i majka, nađe vremena i za pisanje, Željka lakonski odgovara:

- Volim ovu službu i za mene je časno biti pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova. U sistemu bezbednosti svako od nas ima svoje mesto, svoj zadatak i dužnost nam je da ih obavljamo što savesnije i profesionalnije. Poezija je moje drugo ja, njom predstavljam svet, život i čoveka u drugačijem, svom svetlu, svojim rečima. Izazov i lepota se često nađu zajedno, u naizgled, nespojivim stvarima a njihova suština je jednostavna - sve što radite u životu radite predano. Pošteno. Radite zato što volite, što tako treba. I verujte, rezultati neće izostati. Zato i pored svih obaveza koje imam, uvek nađem vremena za dobru knjigu i za pisanje. Ljubav je najveći čovekov pokretač. Naravno, tu su prioriteti, odgovornosti, obaveze, dužnosti. Sve ima svoje mesto i svoj pravi trenutak.

Samo od početka ove godine, njene pesme su izašle u četiri književna časopisa u Srbiji - Trag, Književne novine, Akademija Istok i Bdenje; zatim u Srpskoj liri iz Bijeljine. Po drugi put za godinu i po dana, Željkine pesme su objavljene u Srpskom glasu, listu za srpsku dijasporu u dalekoj Australiji. Pesmu "Reke i dalje teku" prevela je na bugarski i uvrstila u Antologiju pesama o vodi dr Elka Niagolova. Pre dve godine, 12 pesama Željke Avrić prevedeno je na ruski jezik i uvršteno u almanah Srpsko-ruski krug autora dr Andreja Bazilevskog, saradnika Instituta za svetsku književnost "Gorki" iz Moskve.

Na pitanje o brojnim nagradama, skromno kaže da je od početka ove godine, njena Jedina pesma proglašena najlepšom ljubavnom pesmom na Međunarodnom konkursu u Mrkonjić Gradu, a na književnom konkursu "Velimir Rajić" u Aleksincu, pesma Tvrđava je osvojila prvo mesto.

Na pitanje šta je raduje u službi a šta joj najteže pada, Željka kaže:

- Uvek mi teško pada kada moram da saopštim nešto loše, kao što su događaji u kojima ima žrtava, događaji u kojima su na bilo koji način povređeni nezaštićeni i slabi.  Raduje me svaka uspešno izvedena akcija, svako rasvetljeno krivično delo, sve pozitivne stvari u kojima su moje koleginice i kolege ispoljile hrabrost, humanost, spremnost da pomognu, bez obzira na opasnost. Tu su višestruki davaoci krvi, policajci - spasioci, uspešni sportisti. Najlepši su susreti, razgovori i događaji sa decom i mladima kojima se uvek bezmerno radujem. Divno je raditi sa decom, to je ulaganje u budućnost koje se višestruko vraća.